Породично правна заштита

Старатељство

Старатељство је облик заштите који обухвата старање о личности, заступање, прибављање средстава за издржавање, управљање и располагање имовином. Под старатељство се стављају дете без родитељског старања (малолетни штићеник) или пунолетно лице које је лишено пословне способности (пунолетни штићеник).

За старатеља се поставља лице које има лична своства и способности потребне за обављање дужности старатеља, а пристало је да буде старатељ, под условом да испуњава све прописане услове из чл.128 Породичног закона. За старатеља се првенствено постављају супружник, сродник или хранитељ штићеника, осим ако интерес штићеника не налаже другачије.

Орган старатељства може одлучити, ако је то у интересу штићеника, да лицу под старатељством не поставља старатеља него да дужност старатеља врши непосредно.

Орган старатељства може одлучити да постави привременог старатеља штићенику, детету под родитељским старањем и пословно способном лицу ако процени да је то неопходно ради привремене заштите личности, права и интереса тих лица.

Орган старатељства је дужан да постави привременог старатеља:

лицу чије је боравиште непознато, а оно нема законског заступника или пуномоћника;
непознатом сопственику имовине;
лицу чији су интереси у супротности са интересима његовог заступника, односно лицима која имају супротне интересе а истог законског заступника (колизијски старатељ);
страном држављанину који се налази или има имовину на територији Републике Србије;
лицу које захтева да му буде постављен привремени старатељ и за то наведе оправдани разлог.

Хранитељство

Хранитељство или породични смештај је облик заштите којим се детету обезбеђује замена за природну породичну средину, најближа тој средини, а да се при том не мења породични статус детета, нити се између детета и чланова породице, у којој је дете збринуто, успоставља однос родитељства.
Хранитељство може трајати до разрешења кризне ситуације у породици детета или до осамостаљивања детета.
Хранитељством може да се бави породица која је у склопу прописане процедуре стекла општу подобност за хранитеља и и добила одговарајућу потврду центра за социјални рад.
Хранитељство може бити без накнаде (према личном опредељењу хранитеља) и са накнадом која се издваја из буџета Републике Србије.

Усвојење

Усвојењем се детету обезбеђује развој у породици у којој усвојитељи преузимају улогу родитеља и врше сва права и дужности која чине садржину родитељског права. Одлука о усвојењу, као и избор усвојитељске породице је у надлежности органа старатељства – центра за социјални рад општине на којој дете има пребивалиште, односно боравиште.

Процене у вези са вршењем родитељског права и поверавања детета у поступку развода брака

Осим стручне процене која се доноси на основу сагледавања целокупног контекста (социјалног, психолошког, педагошког, правног) у коме дете живи, задатак стручних радника ГЦСР-а је и да у што већој мери заштите децу и младе особе и да им пруже подршку у процесу развода или раздвајања родитеља, који је болан за све чланове породице, а највише за њих, али да истовремено обезбеде и њихову партиципацију у самом поступку.
Деца (изнад 10 година) и младе особе имају право да се изјасне са којим родитељем желе да живе након развода или прекида ванбрачне заједнице, да изразе своје ставове и мишљења о свим питањима која их се тичу, као и да буду упознати са поступком у целини, а поступак је следећи:

• уколико један од партнера донесе одлуку да жели да прекине заједницу, брачну или ванбрачну, подноси тужбу надлежном суду (ако се оба партнера договоре о разводу и свим битним питањима везаним дете/децу, подносе споразумни предлог);
• надлежни суд шаље захтев месно надлежном центру за социјални рад, који онда процењује подобност родитеља и да ли је евентуални договор родитеља у складу са најбољим интересима малолетне деце. У току дијагностичког поступка, стручни тим позива родитеље и обавља један или више разговора са њима, са децом, обавља теренску посету породици, тимске консултације, а затим свој налаз и мишљење шаље суду, који доноси одлуку, чиме се ангажовање стручног тима завршава;
• уколико стручни тим процени да је у конкретном случају потребно даље праћење, у смислу превентивног или корективног надзора над вршењем родитељског права, или су потребе клијената такве да је даље ангажовање стручног тима неопходно, прави се план заштите и наставља рад са породицом.

За више информација обратите се Центру за социјални рад.

Мере заштите од насиља у породици

Породично-правна заштита од насиља у породици у Републици Србији регулисана је Породичним законом (ПЗ), где је изричито забрањено насиље у породици, члановима породице признато је право на заштиту од насиља у oквиру породице, регулисане су мере породично-правне заштите и услове под којима се оне одређују, а предвиђен је и уређен посебан поступак по чијим се правилима поступа у парници која се води ради заштите од насиља у породици.
Насиље у породици дефинисано је одредбом чл. 197. ПЗ, тако што је у првом ставу одређено да се под насиљем у породици подразумева „Понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице“, док су у другом ставу, само примера ради, наведени карактеристични видови насиља у породици, а то су:

• наношење или покушај наношења телесне повреде
• изазивање страха претњом убиства или наношења телесне повреде члану породице или њему блиском лицу
• присиљавање на сексуални однос
• навођење на сексуални однос или сексуални однос са лицем које није навршило 14. годину живота или немоћним лицем
• ограничавање слободе кретања или комуницирања са трећим лицима
• вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање

Насиље према члановима породице, може имати различит облик испољавања, а саме радње извршења насиља могу бити веома различите:

• Физичко насиље
(батињање, ударање по глави и телу, чупање косе, повреде оштрим и тупим предметима, шутирање, дављење, бацање на зид или под, наношење опекотина, итд.)
• Сексуално насиље
(свака повреда полне слободе и полног морала, сваки вид деградирања и понижавања на сексуалној основи, „класично“ силовање, сваки вид присиљавања на сексуални однос)
• Психичко насиље
(застрашивање, стално критиковање, потцењивање партнерке/а, емоционалне претње и оптужбе, емоционално уцењивање, стварање конфузије и несигурности код жртве, посесивно понашање, постављање нереалних и неостваривих очекивања у односу на жртву, вербално злостављање, излагање жртве притиску, испољавање злостављачког ауторитета, непоштовање жртве, злоупотреба поверења, неиспуњавање обећања, емотивна резервисаност, минимизирање, порицање и пребацивање кривице за насиље, изолација, узнемиравање и малтретирање)
• Економско насиље
(насилно одузимање новца и вредних ствари, контролисање зараде и примања, трошење новца искључиво за задовољење сопствених потреба, неиспуњавање обавезе издржавања необезбеђених чланова породице, забрана члану породице да располаже сопственим, односно заједничким приходима, забрана члану породице да се запосли и оствари сопствене приходе, одузимање средстава рада, наметање обавезе сталног подношења детаљних извештаја о трошењу новца и др.)
Конкретни случајеви насиља у породици су, по правилу, комплексни, јер насилници истовремено врше више разноврсних облика насиља према члану/члановима породице.

У области заштите од насиља у породици, центар за социјални рад, као орган старатељства, по Породичном закону, има широк дијапазон овлашћења: почев од покретања судског поступка, помоћи суду у прибављању потребних доказа, достављања налаза и мишљења о сврсисходности тражене мере до предузимања мера старатељске заштите, ургентног збрињавања и других мера породично-правне и социјалне заштите, посебно када су деца жртве злостављања.
Злоупотреба или злостављање детета обухвата све облике физичког или емоционалног злостављања, сексуалну злоупотребу, занемаривање или немаран поступак, као и комерцијалну или другу експлоатацију, што доводи до стварног или потенцијалног нарушавања дететовог здравља, угрожавања дететовог развоја или достојанства у оквиру односа који укључује одговорност, поверење или моћ.
Центар за социјални рад, као основна служба заштите деце и орган старатељства, има статус кључне институције у организовању и координацији процеса заштите деце која су жртве насиља, у коме учествују установе и појединци из различитих система – здравства, образовања, полиције, правосуђа, невладиних организација.
Први корак у заштити јесте откривање злостављања и занемаривања детета. Све особе које су у контакту са децом и посумњају на злостављање и занемаривање детета имају законску обавезу да то пријаве надлежном центру за социјални рад.
Када пријава, било писмена било усмена, укључујући и разговор телефоном, стигне у центар за социјални рад, процењују се стање, ризици и потребе детета и породице.
Уколико постоји потреба за заштитом детета од злостављања/занемаривања, центар за социјални рад може:
• Применити меру корективног надзора над вршењем родитељског права
• Ставити дете под привремену старатељску заштиту, укључујући измештање детета из породице и обезбеђивање смештаја у другу породицу или устнову социјалне заштите
• Покренути судске поступке ради заштите права детета, ради лишења родитељског права, одређивања мера заштите од насиља у породици и др.